Oвде почива тиосав
син миљка и стамене
ветар предвечерњи око свеће облеће
јури њену сенку око ње
искласало жито до звезда
вече се спушта међу гробове
овде почива тиосав сарањен са свиралом
овде почива мртав
тиосав који је хтео да живи макар
претворен у жабу боже прости макар
претворен у дрво зелено
припев
јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара
једна звезда прастара ту целу пометњу ствара
јој стани реци немој гле птицу како се обара
у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара
станоје од два месеца
спава у колевци од земље
њега нико не памти
родио се крајем јесени умро почетком зиме
мезимче међу мртвима
његов плач не може да се препричава
његова се хумка не прескаче и не обилази
његова се хумка полако претвара у пут
у малом паклу запањених свећа
на његовом гробу је мрак
припев
јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара
једна звезда прастара ту целу пометњу ствара
из овог мирисног неба гле птицу како се обара
у сунцем обрубљен пламен у лобању цара лазара
ковиљка ћерка милисава и стојанке
поживе шеснес година
умре на ивањдан
венци птица растурају се у небу
један шугав пас шуња се око хумке покривене
цвећем
прва хладна звезда подсећа на снег
младић и девојче голи спавају на висоравни
ваздухом намирисани боровим ал крст
рашири руке и не да нам даље
ни у шуму ни у
реку ни у
ваздух
припев
јој плав улеће ветар у маглу топлих бара
ово звездано јутро ту целу пометњу ствара
јој стани крикни немој гле птицу како се обара
у сунцем обрубљен пламен у гроб цара лазара
1957.
1.
Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами
Која мирише на њену косу и врат, и бива
Тесно у овој горкој несаници и тами
Док небом ветар носи пловеће крошње шљива
Доле дише мој вранац, вран се пресијава,
Шта ли то њему сна и спокоја не да
Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава
Чувај се вранче да те она не погледа
Дошла је, с белим шеширом, кроз грање,
У зори где се пуши, пун магле, црни стог
Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње
Севнула муња граната као јеленов рог
2.
И потоке и дубину шума и предвечерња узбуђења
И предвечерње знаке светлости и саму зору
Поље мокро од росе, скамењен пламен стења
И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору
Све то затварам својим ребрима, и тај звук,
И твоју мрачну главу која светли у мени,
И полумесец од снега, и брда зелени лук
Који се у зениту самом светли и зелени
3.
Разноси ветар стогове сена, она сад спава,
Мала бакља пшенице у ветру пуцкета
Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава
Она је празник, недеља усред лета
Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози
Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали
Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози
Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали
Да ноћ толико не мирише на жито и суво
Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава
Да толико не мирише на њену дојку и уво
Мој вранче, показо бих ти како се спава
Kог жутица, ког срдобоља,
ко од секира, ко од сабаља,
на исто се свима хвата:
у травуљини - два хвата.
Коме крпа на закрпу,
ком претило на дебело,
на исто се обома хвата:
поред цркве - два хвата.
Ко у постељи, ко на лађи,
ко по кишици, ко преко поља,
ко уз њиву за жетву спремну,
сви одоше у ону земљу.
Оде и звонар у подземно село.
Оде и врач, и винар жедан вина.
Оде и котлокрп, забацивши чело
са остацима круне од иња.
Одоше јунаци, бољи од бољега,
одоше живџије, одоше људске але!
Па нећемо ни ми живети довека,
нисмо ни ми веће будале!
1.
Да ли те ико на крају пута чека?
Је ли ти небо празно без човека?
Или си мрачна што знаш да горе има
Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?
Или знаш таму јутра које не осване?
И колико пепела од једног сунца остане?
2.
Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли
засјала кад су те о језик обесили?
И кад ми се глава с блатом помешала
поруку ми шаљеш с небеских вешала?
И док ме је џелат у конопце плео
шта сам то у твоме сјају разумео,
па ћутим пред људима што ме хлебом госте
и пред судијама спремним да опросте?
Aко су господи Грцима и Латинима
спремали гозбе с оваквим винима,
краљеви наши, кукавци нам сињи,
доста су их и поштовали Латини!
Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши!
Да га пије, повратило би и море!
Е ако смо с овим у прошевине ишли,
лепе смо невесте доводили у дворе!
Па зар овим да се посвете Дечани?
Овим би се и але и гује плашиле!
Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани?
Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине?
Па зар је ово вино за патријарха?
Ово амброзија? Ово златно пераје?
Пијем, па разумем Краљевића Марка
што пола пије, а пола Шарцу даје!
Ово је вино заседа у мраку!
Жаба у устима, канџа у стомаку!
Није ти ово ни радост сиромаку,
а камоли цару! а камоли јунаку!
Ако смо ово пред Косово пили,
како смо могли - добро смо и прошли!
Боље да су нам браде осмудили
но с овим што нам рекоше: добродошли!
Боље и гуја да пљуне у лице! Боље
и шлем с више рупа него у свирали!
Ако смо од овог узимали причест,
доста смо милости Божје и имали!
С чорбом по прслуку, са шталом у глави,
знам ја, винопије, како вам је било!
Не може нико ко наши винари
од бољега грожђа горе вино!
Ниједно време,
а поготову време
кад осване
среда у суботу,
а поготову време
кад остане више Секулине крви
по Милуновим рукама
но у Секули,
није време да се пева:
Макивије,
косе о чивије!
Запаљене свеће, као копља
Пободене, јој, у оранице
Задимљене. По телу конопља,
Ваздух дубок до звезде Данице,
над главом ми шýме воштанице,
По гробу ми јабуке бубњају.
Шта радите гласници
Скупљамо војску
Шта радите ковачи
Кујемо мачеве
Шта радиш везиљо
Заставу везем
Шта радите стражари
Палимо зборне ватре
Шта радите орачи
Преко кланаца преко река
Кроз планине пуне долина
Под кнежев барјак журимо
Шта радиш кнеже
Име потомству завештавам
Шта радите архијереји
Ми Бога за победу молимо
А шта ти радиш Тодоре
Тешем даске укопнице
1.
Ветар ти по земљи погасио све,
све осим свеће на гробу!
Не утеко ни секири,
ни топу!
Немао рибе у Рибници
немао вола у Волујцу
ни овце на Овчару!
Не смео без ножа ни пред брата!
Са кућишта се
на гробиште премештао!
Не нашао ни корена,
ни листа!
Десном руком
чорбу од леве мешао!
2.
Дао капу правити,
немао је на шта ставити!
Жена ти месила
прашину, кишино тесто!
Бежали од тебе
твоја коса, твоје месо!
Залуд браду
изнад потопа дизао!
Колико ти мукама треба,
толико дисао!
з.
На свим ти путевима
оклопници осванули!
Ујахали у твоја жита!
у твоју постељу!
у твоју цркву!
Све твоје дигли на тебе!
Све хајке на твој траг!
Сва зла на твоја добра!
Ал док ти нож не подигнеш
сва зла ти ништа не могла!
4.
Ако у туђем оку
Ниси сунце угасио!
Ако се ниси у вучје доба
вучјим гласом огласио!
Синуло ти сунце из ветра,
из брата, из рибе, кроз храст,
из намерника,
из потока!
Из пшенице до појаса,
под ведрином која расте,
с руком на жени
гледао леђа
потопа!
Mесто тучка (с два је
кила три претегло!)
кантарско се јаје
у звону излегло!
Више је нахранио напрстак, него казан!
Више је одржала игла, него сабља!
Више је превезла дрвена кашика,
него корабља!
Дабогда ти
догодине била
зрна пасуља
велика ко јаја,
јаја ко тикве,
тикве ко планине!
Дај Ми, Боже, пут
ко свилен кончић,
дај ми брда
ко макова зрна:
ваља мени
кроз иглене уши!
Да намирим она дрва!
Да оберем онај грашак!
Да претребим онај пасуљ!
Да разастрем оно биље,
по оном столу, испод оног храста!
Да приставим онај лонац!
Да откључам онај подрум!
Да исечем оном секирицом
оне бундеве за оне свиње!
Да посолим, да испржим,
оне семенке из оне тикве!
Да мирише она дуња!
Она дуња, и она јабука!
Да се слути онај снег!
Да се чују од оних кућа
из оне таме они пси!
А у прозору сија неопран месец!
Kад храст испуни своју храстову меру,
шта бива кад израсте преко ње,
и прстима се дохвати горњег света?
Да ли он можда остале храстове
у нехрастове облике и висине
преко те мере и границе повуче?
Или га остали храстови изопште,
а неко га из тог горњег света
храстовим лењиром
по прстима
туче?
Mудрац међ нама ћути,
ћути јер види
да онај који би могао
при сјају звезда
које сам пали
Јерусалим да зида,
народе да буди,
труљевину гори,
мекиње меси,
међ свињама спава.
Мудрац међ нама ћути,
ћути јер зна
да бисмо од оног
што би могао рећи
највише пречули,
мало разумели,
па и то мало брзо заборавили.
Мудрац међ нама ћути,
ћути јер смо му језик ишчупали,
јер смо га камењем
и цепаницама јер смо га дотукли.
Ал његова се бела коса
у облаке над Повленом и снег
претвара,
његова дуга брада
дубоко у земљу
пушта храстово корење,
ишчупан, његов језик,
у нова времена,
из сваке гране
избија ко лист,
у храстовој крошњи
с вечери на ветру,
никле из воде,
из птица,
из гробова и вукова,
његове речи,
златне и зелене,
цветају, брује и расту.
И док се жена
у њиховој сенци,
гола као из воде,
гола на обе плећке,
пробуђена сунцем
из неба месечевог
мужу сеновитом
до дна перунике отвара,
из долина,
и с врхова брда,
из градова и села,
из столарских радњи,
с дрварских пијаца,
дуге поворке,
одасвуд,
мостови препуни нáрōдā,
са секирама и тестерама журе
према храсту.
Господара вода, воденица и стада,
скела, мостова, житница и људи,
гледам га како влада,
како сева и грми, како суди,
седећи за трпезом под храстом
који ће га надживети.
И гледам како тај храст,
отад олује, шумни бог,
бог коме сунце изгрева из круне,
освиће у неком зимском јутру
као нарамак дрва крај фуруне.
И чујем како на фуруни зуји чајник,
мирис липе се у снегу осећа,
и видим како скочањене руке
лончетом чаја греје дрвосеча,
чији син излази у пролетњи дан,
ведар, плавичаст,
капу и капут баца на храстов пањ,
копа јаму, и сади нови храст.
Нема коментара:
Постави коментар