уторак, 20. септембар 2011.

Љубомир Симовић II


И без наредбе врховног штаба,
и без команди војних лица,
и без ударца чизме и штапа,
и без труба и хаубица!

Нит им ко кесом звецка из рова,
нит их ко војним судом плаши:
без плате, претње и благослова,
у рат, са војском, иду ваши!

У све шавове, порубе, рупе,
све до најдаљих положаја,
где маршали развију трупе,
Ту и ваши положе јаја!

У казанима, код Текериша,
у доба јесење, мркло и глуво,
кувају се купус и киша,
кува вашљиво војничко руво!

Кувај то руво, пеглај, пали,
искувавај га у чему знаш:
градске бедеме руше маршали,
али градове осваја ваш!

Сви су вашљиви, прале, регрути,
врве ваши по живом лешу,
изнад црвене липе што жути
анђели се бишту и чешу!

Браниоци и нападачи,
Тужиоци, жртве и кривци,
свети ратници и колачи:
вашљивице и вашљивци!

Писана је иста чаша
и вашима, и нашима:
у мртвом свету, крв ће наша
преживети у вàшима!


1.
Oзбиљни Енглези, с лицем у каљузи,
с носем крај цвета чији мирис неста!
Крај Дегендорфа сахрањени Руси,
Немци закопани на непозната места!

Французи с гасмаском на лицу, пред сонетом,
пред пољупцем И цветом, пред шампањцем!
И Венецијанци мртви под лафетом,
с лицем у пепелу, притиснути ранцем!

У житну звезду зенице су сјајне
упрли, не тражећи причест ни хостију.
Под пламеним небом на обали Рајне
кише су појеле гробље до костију.

На Александер плацу јато врана
гости се на руском официру.
А Грк из Турске у Сибиру сања
да коприву нађе у тањиру.

О, како клонуше на бојиште тврдо
банкар из Келна, винар из Бургоње!
Каква беше јама, колико је брдо,
где смо закопали војнике и коње!

Како су ћутљиви Чеси и Тиролци!
Мирни Пруси неће ни мрава да згазе!
Разваљена кола, бачве, противколци,
пун коњске и људске мокраће и газе

завичај; и пламте још амбари пуни
жита и мишева; некошена трава,
труне грозд на грани, зрно у махуни,
а пет сељака, забачених глава,
лежи, у хладу јабука, и спава.

Сан је помирио Финце и Румуне,
крчмара са Волге с пијанцем из Брисла,
крај трулог Шпанца Норвежанин труне,
- та гомила је цело лето кисла

на буђавом пољу, без гроба и попа,
у расутом житу и локвама крви
И док труне јесен и киша их копа
на земљи светкују победници и црви.

2.
Ко је тај што ме стрела и коље
и чамов сандук брзо стеса
- Док пада чађ на снежно поље
за 70 кила меса?

Ко је тај што ме гони и води
кроз ватру битке и огањ грипа
да једем, спавам, трунем у води,
а кров ми само стара липа?

Нит јесен лечи, нит рана сраста,
сви су ме редом клали и јели,
врана на сувом костуру храста
добиће мозак мој у шлему, као у здели.


з.
А замисли бурдељ с фотељама од плиша
пун бачених флаша конзерви и пива
на прозору је нацртана киша
у наручју дуге једна бреза плива

и с мутним капима зноја у маховини под пазухом
нежном мишицом заклонивши лице
прекрштајући ногу божанску босу
жена из уста вади укоснице
и забада их у подигнуту косу!

А овде у рову, у подруму битке,
рђају шлемови на киши и хоризонт се љуља.
Кад би макар преживели могли после битке
скувати у шлему шачицу пасуља,

јадикује војник, пушка му виси о грани,
шлем се пресијава у блистању ветра,
војниче, пљуни у шаке, узми ашов, замани,
и копај своју блиску будућност, дубоку пола
метра!


4.
Пакао видех иза мрачне шуме.
Грешници, с лицима од стакла и гуме,

бачени под стабла, у јаме и траве,
мале су казане натукли на главе.

И док им се лобање кувају, да буду
укусна храна за рођену груду,

док трубач цеди пљувачку из трубе,
сито гробље дрема чачкајући зубе.

5.
Пуче кичма змији коју ми је брат
чврсто као уже везао о врат

и са гране пљуснух у пун крви чун.
Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун,

и у бекству, мучен ко леднички цвет,
разазнах у мраку још страшнији свет:

жена с брадавицом ко исисан црв
доји врану млеком црним као крв;

а жохаре људи једу, улов тих,
и бдију, да жохари не поједу њих;

ено и у небу, уз шумарка руб,
засветлуца звезда као златан зуб.

б.
Теби, лето загушљиво
пуно жита и муња,
вама, брезо и шљиво,
јесени пуна плотуна,

вама, хлебе и вино,
вама, мудра искуства,
и теби, домовино
великих плодних уста,

теби, суморно братство
мрака и свеће од лоја,
теби, земно богатство,
и теби, љубави моја,

висећи на брези
изнад цвећа и стада,
обешен, плазим језик
већи од водопада.

7.
Победа ће (с нама
полети у пад!)
оловом у пилулама
да ти лечи глад.

Завичај ће (гини!)
у сунчани дан
дубоко у глини
да ти нађе стан.

Слобода ће (труни!)
да награди труд:
шлем да ти напуни
као ноћни суд.

8.
После педесет година
(цветања или мрења?
година тешких чамотиња?
увирања ил врења?),

кроз петролејски сумрак и сјај,
по невидљивој црти,
враћамо се у родни крај,
из туђине, сна или смрти.

Промењен свет нас плашио,
нов нових краљева ред,
ал свак се брзо снашао:
то беше исти свет.

Ко пре педесет година,
свако пронађе свој град,
свој кревет пун животиња,
овој шлем, свој нож, свој сат.

Један поруку носи важну
(пре века краљ га послао),
други окреће вола на ражњу
свак наставља свој посао.

Устима ко је пре пола века
(а жедно их разјапио)
принео лонче млека
сад га до дна искапио!

Ко је пре столећа избрисо Сим...
сад стиже и ...еун да избрише.
Ко је пре столећа из луле дим
удахно, сада га издише.

Ко тамне започе мостове
теменом сад их придржава.
Ко темељ тамници постави
сада јој кров завршава.

Пророци престоле скућили,
али ни ноћу не спавају:
од оног што су нас бичем учили
бичем нас одучавају!

А небом опет лете свеци,
кровови, руке, олтари,
шестокрилни анђели
и трокрилни ормари!

Опет космата места на телу
знојаво тело гризу.
Опет смрт са мном у мом оделу
под истом кулом на вису!

Опет се рањено сунце повлачи,
без кола, без коња, без бродова,
и буква шињел облачи,
и храст цокуле обува.

Па бар да једном заспах у нади,
у сенци коња, док пасе!
Да једном жито, које посадих,
угледах како расте!

Па да бар једном крај Рибнице
осетих ђурђевску кишу,
како ми капље с листа на лице,
с лица на њену сису!

да ми још није ове луле...
Гаси то! - газе је ногама
па зар не видиш, богаму,
да и на свице пуцају!

Ко отац, пре пола века,
сад син, док пада ноћ,
због мириса хлеба и млека,
на пушку ставља нож.

И кад се унук, кроз век,
у зори пуној магле,
го до појаса, док шкрипи снег,
над кантом воде нагне,

и пљусне лице, и рашири се
вид испод звезданих круна,
у смрт ће да га понесе мирис
брезове шуме и сапуна.

И опет ће мислити: живот је леп
толико, да гинути вреди.
И опет ће за исти свет
убијати и мрети.

И све ће ове отрове: јесен,
зиму и земљу, вране и врт,
ко лек, под капком да понесе
У туђину, сан или смрт.


Пада киша на добоше

Да закажете свима војводама под вашом
командом
и свима људма поповима и калуђерима
да се сваки свои послова ману
и тако трговци да се ману трговине сваке
Мајстори мајсторије своје да оставе
а земљоделци своје све работе да оставе
и пољска дела и воденице

Пада киша на добоше

о да нам вреди
из пушчане цеви цветом
из топовске јабуком црвеном!

о да нам вреди
ђурђевком на мач!
Пада киша на добоше




Љуто пред турском најездом, две војводе,
два кнеза, Милоје Петровић Трнавац
и Петар Добрњац, запенише, ускипеше,
закрвише се - ко? - Петар и Милоје,
- око чега? - око тога ко ће испред кога!

Крв се са кнежева рашири у народ
и, дубље него мачем из облака,
расцепи се, расколи српска земља
- на шта? - на петровце и на милојевце!

И макар милојевци, као и петровци,
гинули од истог коца и конопца,
и макар их, као и петровце,
Турци истим гвожђем окивали,
они ће с Турцима против петроваца
пре но с петровцима противу Турака!

И кад, изгубљени у незнаној земљи,
од исте глади гину, у истој зими,
нити би петровац чанак од милојевца,
Нит би милојевац капу од петровца!



Ужичани Сремце, Левчани Космајце,
ексером у око, кундаком у јајце!
Сомборац ножем пори Смедеревца,
па му на калем намотава цревца,
а о курјацима и да не говорим!

Свињар овчара сустиже у Чачку,
и у Чачку му на живот ставља тачку:
у распорен му трбух ушива пса и мачку,
а о џелатима и да не говорим!

Кувар на пекара сикће,
ракиџија на винџију палаца,
у дану црњем од ноћи
пољубац ми пружа верна љуба,
препун змијских језика и зуба,
а о змијама и да не говорим!

У потопу
свети Петар светом Павлу не да руку,
по Јерусалиму
свети Марко уходи светог Луку,
а о Јуди и да не говорим!

Од родитеља ме језа хвата,
од синова бежим кроз иглене уши,
пред сестрама се кријем у мишју рупу!
Брат ми ударцем цокуле просипа супу,
а о небрату и да не говорим!




Раоник са рђом
сламу са пламеном
главу са зобницом
ништа са никада

венчавај попе
кад се већ и памет лудог
са страхом паметног
венчала

и царствује нам!



Да колика је, светица наша, земља!

Изађе сунце
иза Гојкове ковачнице,
обасја липу пред црквом,
орах пред основном школом,
амбар, општину, гробље и пут,
па за Раденкову воденицу
зађе.

Доро мој!
Колики за њу изгибоше
реко би човек царевина!



- Боље да звезде бројиш него њих
- Излазе из воде из траве из грмља
- Од чега ли их толике направише
има их тушта и тма

- Какви ли су им оно коњи - Штајерци
- Ено претрчавају кроз ону пшеницу
- Кроз онај шумарак јашу два по два

- Не зна се да л запад светлуца гушће од севера
шлем до шлема пушка до пушке сја

- Топови су им напуњени снегом

- Хоће ли нам ико помоћи данас
ако Бога зна

- Море устајмо зграбимо ово вила
ово пушака и ово дреновака
и не огледајмо се лево-десно
не изгледајмо војске са видика

Чујете ли људи шта вам кажем

У ову битку може само
војска без иједног војника



У зло се сели, доброселица!

Пртеном врећом огрнут Неготин,
Београд са шлемом на рањеној глави,
Ужице с рана разгонећи вране,
Обреновац на носилима.

Ваљево с гробом на рамену,
са точком око врата Врање,
Крушевац носећи одсечену главу,
вуку се преко Косова.

Оста на северу, на вешалима, Космај,
видик на југу затварају обриси гробова;
бежи из својих шума Копаоник,
на дренову штаку ослања се Повлен,
оглувео од топова.

Дрвље и камење ваљајући, дрина,
Тимок, загрцнут мутним кишама,
Лаб, пун потопљених топова и свиња,
глибовита Колубара,
штапом пипајући, слепа Нишава.

Узлеће Петрова црква, праћена својим гробљем,
сија Грачаница у облаку, изнад расула,
окружени жетвама узлећу Сопоћани,
лети Жича, лете Високи Дечани,
пуна јабука, пред њима
Ћеле-кула.

Кућа из куће избачена,
дрво из дрвета прогнано,
заглибљени већ до рамена
кроз разливена гацамо блата;
ни из небеског блеска ни из чамца
нико нам руку не пружа;
тону градови, планине, тону цркве,
за прамен магле
дављеник се хвата.

Над баром што нам се попела до браде,
од девет небеса, осам се смрачило,
а девето се дими.
Све изнад њих се запалило!

Гледамо тај пламен
високо изнад голети,
гледамо тај пламен,
- у њему још ничега нема!

Ни онај ко нас води не зна
хоће ли одозго да нам сине зора,
или пожар у коме ћемо,
град за градом, жито за житом,
изгорети.



Благоје на Дрини, пун шрапнела,
Тодор са главом далеко од тела.

Милутин у првом пешадијском пуку,
Урош без једног ока и без руку.

Раденко носећи под пазухом певца,
Младен у шуми иза Крагујевца.

Милун под Нишом од аероплана,
Стеван у војној болници од рана.

Милош у албанском снегу, док га прти
друг, који костур посто је пре смрти.

Гојко у мору што се брзо склапа
пуно нафте и војничких капа.



Пала Пољска, скоро ће и Москва.
Нема соли, брашна, гаса, воска.
У Ужице натиснула војска.

Људска лица дошла као згуре.
Вију барјак ветруштине суре,
барјак изнад крајскомандантуре.

Војска спава на шанку, на поду,
по столовима, пред црквом, у ходу,
лежући у блато и у воду.

Са пекарнице откинута фирма.
Војска, иза трубе која свира,
кроз спаваће собе маршира, маршира.

Снег и вране попали по свему.
Увија се војник у мушему
и ћути, ћути, ко рупа у шлему.

Крај путоказа, гаврана уз коску,
Тешки војници, Бог би знао ко су,
Пролазе за Санџак и за Босну.

У Дрежнику - луч у кров од сламе,
џак на коња, карабин на раме,
домаћина у гроб до колена.

Па ка Увцу, кроз дим, кроз тескобу,
а на пустом остаје на гробу
снег јесењи, цвеће без корена.



Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.

Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, - прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.

После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.

Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
- руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, - ми живи,
сви нас туку и псују; али ако.

Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!

Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку,
секу нам главе, руке и ноге - страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.

Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају - они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
А ми живи.

Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!

А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће то дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати,
и умрећемо
од смеха.



Kапути се претворили у шињеле,
шешири у шлемове, ципеле у чизме,
ћирилица у латиницу.

Киша се претворила у снег,
јагњетина у коњетину.

Школа је постала касарна,
црквени звоник митраљеско гнездо,
штампарија коњушница,
биоскоп војни магацин.

Само је градски затвор
(с чијег бих прозора,
кад бих се попео себи на рамена,
видео можда пијацу с мало снега)
остао оно што је и био: затвор,
једина чврста, једина стална тачка,
кроз све промене и времена.



Oсврнух се
с коња у касу,
и, пре но ме прогута ноћ,

видех:
под све гушћим,
све црњим облацима,

бачена покрај згаришта,

остаје,
чека снег,

свиња о коју је
обрисан крвав нож.



Mој видик није више
планински венац,
ни морска пучина,
ни на пучини
постављен свадбени сто;

цео мој видик
сад је ово голо,
ољуштено,
јаје,
на које веје
со.



Док богови из облака,
из грашка, ковиља,
из лепих ката,
с мувама и винским мушицама,
беже,

у напуштено небо,
које пламти,
певајући ујахују
команданти.

Од топова и петлова
грлатији,
од кобила које јашу
гузатији.



Kроза нас галопом, пуцајући,
певајући и халачући, пројахаше,
изјахаше пред нас са заставама,
и сад пред нама - шкрипећи седлима,
фишеклијама, опасачима, футролама,
рукавицама, ремницима и чизмама - јашу
команданти, на рамену са псећом,
овнујском, свињском главом, и телећом.

Певајући оно што нам се не пева,
и славећи оног ко нам се не слави,
идемо и стижемо и где нисмо хтели:
на празно место, на које пада мрак.

Командантима ни трага, ни гласа.

Куда су, кад су, како су настали?
с наших рамена питају се псеће,
овнујске, свињске главе, и телеће.



Душан Радовић Кондор је заклан
јер је клао.

На прагу команде, на самом прагу пакла,
брат га заклане жртве ножем закла.

Заклан Кондор паде у јесењу траву,
осветник допаде и одсече му главу.

Диже је на мотку и разви заставу,
па с главом одјаха низ шуму храстову,

и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове,
кроз бежаније, кроз разбијене пукове,

касом и галопом, низ пољане,
дижући увис препелице и вране,

ноћевајући на месечини, крај жара,
на коњу једући, будећи добошара,

с Лима и Увца на Повлен и на Маљен,
кроз пошту срушену, кроз млин до темеља
спаљен,

свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући,
одсечену главу показујући.

А одсечена је глава, косе плаве,
више од живе говорила главе:

да се нисмо одмакли од пакла
ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.




На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин,
па низ Јелову гору до Јасиковца,
од Јасиковца према Спасовњачи,
од Спасовњаче до на Ђаков камен,
на Околишта, па према Кондеру,
од Кондера преко Шупље липе,
на Бобију, на Савин камен и Кик,
са Крушевља на Таталију,
од Ланишта до Велике равни,
с Велике равни до у Губин дô,
с виса на вис, дурбином заокружи:

зелене се, у недоглед,
огромне шумске масе:
букове шуме прве,
друге и треће класе.
Скини капут,
засучи рукаве,
узми ашов,
будак ил мотику,
и, засуканих рукава,
гологлав и бос,
под којом хоћеш
од ових букава
копај, ископаћеш:
иструнулу чизму,
зарђалу цев,
шуноглу, пређицу,
табакеру, или људску кост. 

Широм ових шума и ливада,
по јаругама и по јендецима,
Нико не зна колико хиљада
и хиљада погинулих има.

Ал зна се да нема
Ни једног од ових које трава крије
ко од руке кума, оца, сина,
или брата, погинуо није.

Већ смо земној препуштени сили,
њеном суду, њеном руганију;
већ смо Јудин целов окусили!
А тек ћемо у Гетсиманију!

Већ су страже у недоба глуво,
у капама где се ваши коте,
коцком наше разделиле руво!
А још нисмо стигли до Голготе!

Војници су у мраку заспали,
угасивши лучеве и свеће:
осуђене, већ су нас распели!
А тек расте дрво за распеће!

Већ нас голе кундацима гоне,
већ у главу уперена цев је!
А тек ће нас у сточне вагоне,
тек ће, преко Драве, за Кочéвје!

Већ крваву варицу варимо,
већ прискаче крвник, да нас коље,
већ гинемо, и већ крваримо!
А тек ћемо на Лијевче поље!



Kо каже да ће свеци и јунаци?

Иду удовице јунака, иду
мајке светаца, пекара, бојаџија
- бежите с пута! - иду веренице
и сестре мртвих ђака и регрута!

Иду пред касарне и затворе, иду
на стратишта, бојишта, губилишта,
иду, од цеђа изједених руку,
с торбом на леђима, с колевком на куку!

Иза мужева, који носе пушке,
кроз крај спаљен, опустошен и го,
оне, ко утвари, носе иглу и конац,
носе брашно, сапун, шибицу, со.

Ко каже да у светлост? Иду у мрак,
из ког се и звер, престрављена, враћа,
иду кроз крв, кроз коју не могу мужеви,
иду кроз грех, кроз који не смеју браћа!

Не палите им пећ ни петролејку
- њима је топло и светло и без ватре!
Вратите у шкрињу вунене чарапе
- оне ће и босе преко снежних гора!
Не спремајте им, лађари, једра и весла
- оне ће и без лађе преко мора!



Жене које перу кошуље лоповима,
које убицама пресвлаче постељу;

жене које кувају липов чај
и сипају га прехлађеним џелатима;

које издајницима рукавице плету,
и паликућама лампу над вечером пале;

којима нико није толико грешан
да га не окупаш, не нахраниш, и не огрејеш,

И нико толико моћан
да му не помогнеш,

И нико толико туђин
да га оставиш у невремену пред вратима.



Стани, ало! Натраг, ало!
Сукњу дижем изнад главе, ало!
Гледај, ало! Нагледај се, ало!
Добро гледај, ало, да би знала,
ако би загризла на шта си зинула,
каква би те ала прогутала!

Појешће ти коње до потковица!
Појешће ти језик, срце, крила,
канџе, перје, и остало сало!
И све ће јој, ало, бити мало!
Још би триста стотина таквих ала
у ову алу над алама стало!

Гладни меса, жедни крви, долетели
на крилатим коњима без узда,
погледајте како зија, како зева,
пећ, пећина, провалија, ала,
која би вас надушак прогутала,
мрачни облаци, зинули на сва уста!

Задижем пртену сукњу изнад главе:
ево овом те алом терам, ало!
Ако више себи желиш добра
но што нама мислиш зала, ало,
бежи, ало, главом без обзира,
да те оно на шта си зинула
не би прогутало!



И оном који кроз мрачне облаке,
севајући, распирује олују,
и оном који се, гоњен том олујом,
покисао, у земуницу склања,

- јача од клешта, слађа од кошнице,
од роја пчела гушћа и брујнија,
црња но да је муњом опрљена,
од месечарке црвенија и љућа,
од брескве сочнија, од масла бујнија,

шљива: бичем надвоје пресечена,
јерибасма: месечина у устима,
ноздрва змаја,
диња,
димњак и бунар,
зумбул у пролеће,
земљани лонац кад стегне цича зима 
моја је чавка отворена свима!

Ја свима рађам, рађам и дању и ноћу,
рађам све, облаке, планине, реке,
синове и кћери, мајке и мужеве,
рађам ковачнице, путеве, рађам точкове,
храстове, раж, ковиље, лађе и ласте!
Све што видиш на мојој сиси расте!

Каину рађам Авеља, Авељу Каина,
рађам и бога у облаку, и штуку у реци,
ако треба, и самог ђавола рађам,
рађам и свецу и грешнику, и црву и мраву,
док се у мојој утроби пени бог
сису нудим ђавољим устима

нек је и зло,
само да није ништавило,
нек је и грех,
само не јаловина,
нек је и мука,
само не пустиња!



Oшишану,
воде је преко пијаце,
боса међу чизмама гази снег,
гола ко јаје
бели се кажњена глава,
и цела пијаца,
кроз снег који не престаје да пада,
гледа је како чека ко ће први
да је пљуне,
сад, кад свака курва
сме да је опсује, да јој се наруга,
да је прстом покаже, да је снегом,
да је блатом,
да је кундаком тресне.

Дечак се,
у сну,
окреће на другу страну.

И кроз лептире гледа како она,
боса из летње кујне низ степенице,
силази у башту, седа на плетену столицу,
спушта плетиво у крило, и на сунцу,
препуном пчела и водоплава, сунча се,
гола са левом сисом у сенци десне.



Не може
да се дише
од мрака.

Нико се не нада ни шибици на истоку,
а камоли звезди или зори.

Само домаћица,
скупивши сукњу међ колена, клечи
пред отвореним шпоретом,
и, као свитац који се пали и гаси,
њено лице на махове се озарује
жаром, у који дува, да га разгори.



Иглама, које су некад кроз облаке
летеле са златним,
црвеним, плавим, зеленим,
љубичастим И белим, свиленим, реповима,
сад су црни, вунени, репови израсли,
сад те игле, црним реповима, шију
заставе и покров за Србију.



Сунце се гаси. 
Шваља пали лампу.

Сунце се гаси,
битка је изгубљена,
рањени јунак
испушта мач и шлем.

Рањени јунак
испушта мач и шлем,
а шваља узима
иглу и напрстак.



Скупљам трине,
трице и кучине,
дрешим мртве чворове,
мокре узлове,
где год који конац нађем
подижем га,
плав на зелен надовезујем,
у клупче га намотавам,
не бих ли га једном
у иглу уденула,
не бих ли једном, обневидела, почела
да пришивам рукав за кошуљу,
браћу за рођаке,
земљу за облаке.


Нема коментара:

Постави коментар